DANUBIUS GENERATION 2

Forum je u izradi -ali se već možete registrovati .

Dobro došli !

rezervni forum Danubius Foruma


    Šta je bilo prvo: Crkva ili Novi Zavet?

    Delite
    avatar
    ANDJEO82

    Posts : 5
    Join date : 02.12.2010
    Location : Smederevo-Beograd

    Šta je bilo prvo: Crkva ili Novi Zavet?

    Počalji od ANDJEO82 taj Sub Jul 30, 2011 5:52 pm

    Sveštenik Džejms Bernštajn je rođen 6. maja 1946. u porodici jevrejskih
    tradicionalista. Rastao je u NJujorku, i 1960. bio pobednik svetskog
    omladinskog prvenstva u šahu. U šesnaestoj godini, čitajući Novi Zavet,
    postao je protestant. Od 1967. do 1970. živeo je u Jerusalimu. Godine
    1970. završio je studije na Kvins koledžu u NJujorku. Preselio se u
    priobalje San Franciska, gde je Mojšeu Rozenu pomogao da osnuje pokret
    "Jevreji za Isusa" i postao aktivan u "Isusovom pokretu" sedamdesetih.
    Godine 1981. postao je pravoslavni hrišćanin. Vrativši se u NJujork sa
    svojom suprugom Boni (imaju četvoro dece), pohađao je studije na
    Institutu Svetog Vladimira i doktorirao teologiju. Rukopoložen je za
    sveštenika Antiohijske Patrijaršije10. jula 1988. Služi u hramu Svetog
    Petra i Pavla pored Sietla, Vašington.
    U svojim ranim hrišćanskim
    godinama, veći deo svog religijskog obrazovanja sticao sam samostalnim
    čitanjem Biblije. Kad sam došao u koledž, džepno izdanje Svetog Pisma
    bilo je moj stalni pratilac. Učio sam omiljene delove Svetog Pisma
    napamet, i navodio ih sebi kad sam bio u iskušenjima, ili drugima kad
    sam želeo da ih privedem Hristu.
    Biblija je za mene postala ono što
    je do dana današnjega – najvažnija knjiga ikad objavljena. Iz sveg srca
    svoga sa apostolom Pavlom mogu da kažem: "Sve je Pismo bogonadahnuto, i
    korisno za učenje, za karanje, za ispravljanje, za vaspitavanje u
    pravednosti" (2. Tim. 3,16).
    To su dobre vesti!
    Loše vesti su u
    tome što sam ja uvek sâm tumačio šta Pismo kaže. Na primer, bio sam
    toliko oduševljen znajući da je Isus moj bliski i lični prijatelj da sam
    mislio kako je moja svest o NJegovom prisustvu sve što mi treba. Zato
    bih podvlačio stihove o Isusu žutim flomasterom, ali sam prolazio pored
    odeljaka o Bogu Ocu, ili o Crkvi, ili o krštenju.
    Bibliju sam video
    kao nebeski priručnik sa uputstvima. Nisam mislio da mi je potrebna
    Crkva, osim kao dobro mesto za sklapanje prijateljstava ili za to da o
    Bibliji naučim više kako bih postao još bolji "uradi sam" hrišćanin.
    Počeo sam da mislim da ću sav svoj život, kao i Crkvu, sagraditi pomoću
    Knjige. Hoću da kažem da sam Sola Scriptura ("Samo Pismo") najozbiljnije
    shvatao! Istorija spasenja mi je bila jasna:
    Bog je poslao Sina
    Svoga, sa njim i Duha Svetoga; tada je došao Novi Zavet da nam objasni
    spasenje, i na kraju se razvila Crkva.
    Blizu, možda, ali ne i dovoljno blizu istine.
    Hitam
    da kažem da je Sveto Pismo sve što je Bog hteo da ono bude. Nije
    problem u Bibliji. Problem je u načinu na koji je ja individualizujem,
    subjektivizujem svojim ličnim tumačenjima, od kojih neka nisu naročito
    loša, a druga nisu naročito dobra.
    Borba za razumevanje
    Nije
    dugo prošlo od mog obraćenja u hrišćanstvo, kad sam shvatio da sam se
    upleo u zbrku religijskog sektaštva, u kojoj se hrišćani dele čas po
    jednom, čas po drugom pitanju. Izgledalo je, na primer, da o Drugom
    Hristovom dolasku ima onoliko mišljenja koliko ljudi učestvuje u
    diskusiji. Stoga smo se svi pozivali na Pismo. "Ja verujem u Bibliju.
    Ako toga nema u Bibliji, ne verujem u to" – bio je moj ratni poklič. Ono
    što nisam shvatao, jeste da i svi drugi govore isto što i ja! Nije
    Biblija bila naš najviši autoritet, nego njeno lično tumačenje svakoga
    od nas. U doba koje snažno naglašava nezavisnost mišljenja i
    samopouzdanje, postajao sam svoj sopstveni papa!
    Rukovodstveno
    načelo koje sam koristio u tumačenju Svetoga Pisma izgledalo je veoma
    jednostavno: kada je značenje Pisma očito zdravorazumsko, nemoj tražiti
    nikakav drugi smisao. Verovao sam da oni koji su istinski dosledni i
    časni u poštovanju ovog načela, moraju doći do hrišćanskog jedinstva. Na
    moje iznenađenje, ovaj "zdravorazumski" pristup nije vodio do povećanja
    hrišćanske jasnoće i jedinstva, nego pre do duhovnog "rata svih protiv
    sviju". Oni koji su najsnažnije naglašavali da se oslanjaju "samo na
    Bibliju", bili su skloni da postanu najizveštačeniji, najskloniji
    podelama, najsvađalačkiji među hrišćanima – možda nenamerno. Zaista,
    izgledalo mi je da što se neko više drži Biblije kao jedinog izvora
    duhovnog autoriteta, to više postaje izveštačen i sklon sektašenju.
    Uobičavali smo da se žestoko svađamo čak i oko stihova o ljubavi!
    U
    okviru mog kružoka verujućih u Bibliju, bio sam svedok male eksplozije
    sektašenja i šizmatičkih pokreta, od kojih je svaki tvrdio da je "veran
    jedino Bibliji" i svaki bio u ogorčenom sukobu sa svima ostalima.
    Ozbiljni sukobi su nastajali oko bilo čega: harizmatskih darova,
    tumačenja proročanstava, ispravnog načina bogosluženja, pričešćivanja,
    upravljanja Crkvom, učeništva, crkvene discipline, morala, odgovornosti,
    evangelizma, društvenog delovanja, odnosa između vere i dela, uloge
    žene, ekumenizma... Lista je beskrajna. Ustvari, bilo koje pitanje moglo
    je dovoditi i dovodilo je hrišćane do podela. Plod sektaškog duha bio
    je nastanak bukvalno na hiljade nezavisnih crkava i denominacija. Kad
    sam i sâm postao u najvišoj meri sektaškog duha, moj radikalizam se
    pojačao, i počeo sam da verujem da su sve crkve nebiblijske: postati
    član bilo koje crkve značilo bi izdati veru. Za mene, "crkva" je
    značilo: "Biblija, Bog i ja".
    Neprijateljstvo prema crkvama dobro se
    slagalo sa mojim jevrejskim poreklom. Po prirodi sam bio nepoverljiv
    prema crkvama jer sam osećao da su izdale Hristovo učenje, pasivno
    previđajući progon Jevreja tokom istorije, ili aktivno učestvujući u
    njemu. Ali, što sam više sektaški bio nastrojen, do te mere da sam
    postao nepodnošljiv i asocijalan, to sam više shvatao da nešto duboko
    nije u redu sa mojim prilazom hrišćanstvu. Moj duhovni život nije
    funkcionisao.
    Očito, moje lično držanje vere u Bibliju i ono što ona
    uči, odvodilo me je od ljubavi i zajednice sa mojim bližnjim
    hrišćanima, i samim tim odvodilo me je od Hrista. Kako piše sveti Jovan
    Jevanđelist: "Koji ne ljubi brata svojega kojega vidi, kako može ljubiti
    Boga, kojega nije vidio?" (1. Jov. 4, 20). Podela i neprijateljevanje
    nisu bili ono što me je privelo Hristu. Znao sam da odgovor nije u
    negaciji vere ili odbacivanju Pisma. Nešto mora da se menja! Možda se ja
    moram promeniti? Okrenuo sam se izučavanju istorije Crkve i Novog
    Zaveta, nadajući se da će mi to bar malo rasvetliti način na koji bi
    trebalo da pristupim Crkvi i Bibliji. Rezultati uopšte nisu bili onakvi
    kakve sam očekivao!
    Apostolska Biblija
    Pošao sam od stava da što
    god je bilo dovoljno dobro za Apostole, dovoljno je dobro i za mene
    lično. Tada sam se prvi put iznenadio. Kao što sam malopre pomenuo, znao
    sam da je apostol Pavle Sveto Pismo smatrao bogonadahnutim (2. Tim. 3,
    16). Ali ja sam uvek smatrao da "Pismo" o kojem on tu govori,
    podrazumeva celu Bibliju, i Stari i Novi Zavet. U stvarnosti, nije bilo
    "Novog Zaveta" kada je on to izjavio. Čak je i Stari Zavet još uvek bio u
    procesu oblikovanja, jer se Jevreji još nisu bili opredelili za konačan
    spisak ili kanon starozavetnih knjiga sve do uspona hrišćanstva.
    Kako
    sam dalje učio, otkrio sam da su rani hrišćani upotrebljavali grčki
    prevod Starog Zaveta zvani Septuaginta. Ovaj prevod, koji je započet u
    Aleksandriji egipatskoj tri veka pre Hrista, sadržao je prošireni kanon
    koji je u sebe uključio izvestan broj takozvanih "devterokanonskih"
    knjiga. Mada je u početku bilo nekih rasprava oko ovih knjiga, hrišćani
    su ih najzad uključili u starozavetni kanon.
    Reagujući na uspon
    hrišćanstva, Jevreji su suzili svoj kanon, i na kraju iz njega
    isključili devterokanonske knjige, mada su ih i dalje smatrali svetima.
    Savremeni jevrejski kanon nije bio strogo utvrđen sve do trećeg veka
    posle Hrista. Zanimljivo je da tu pozniju verziju jevrejskog kanona
    Starog Zaveta većina savremenih protestanata usvaja umesto kanona ranog
    hrišćanstva.
    Kad su Apostoli živeli i poučavali, nije bilo Novog
    Zaveta, a Stari Zavet još nije bio dovršen. Koncept "Pisma" bio je mnogo
    slabije definisan nego što sam ja zamišljao.

    Šta je bilo prvo?
    Ono
    sa čime sam se najzad suočio, bilo je ključno pitanje: šta je došlo
    prvo, Crkva ili Novi Zavet? Znao sam da je ovaploćena Reč Božja, Isus
    Hristos, prizvao Apostole, a da su oni oblikovali jezgro hrišćanske
    Crkve. Znao sam da je On, večna Reč Božja, zbog toga izvor Crkve i da je
    rodio Crkvu.
    Kada je Crkva čula ovaploćenu Reč Božju i počela da
    zapisuje NJegove reči, ona je time učestvovala sa Bogom u rađanju pisane
    reči, Novoga Zaveta. Na pitanje: "Šta je bilo prvo, Crkva ili Novi
    Zavet?", odgovor je, i biblijski i istorijski, kristalno jasan.
    Neko
    bi mogao da se usprotivi: "Da li je uopšte od značaja šta je bilo prvo?
    Na kraju krajeva, Biblija poseduje sve što nam je potrebno za
    spasenje." Biblija je dovoljna za spasenje time što sadrži temeljni
    materijal neophodan da nas usmeri na pravi put. Sa druge strane,
    pogrešno je Bibliju smatrati samodovoljnom i samotumačivom. Podrazumeva
    se da se Biblija mora čitati i razumeti preko Božjeg prosvećenja Svetim
    Duhom.
    Duh Sveti u okviru života Crkve
    Zar nije Sâm Gospod rekao
    Svojim učenicima pred Svoje raspeće: "A kad dođe On, Duh Istine, uvešće
    vas u svaku istinu; ...i javiće vam ono što dolazi" (Jn. 16,13). Takođe
    je rekao: "...Sazidaću Crkvu Svoju, i vrata pakla neće je nadvladati"
    (Mt. 16, 18). Gospod naš nije nas ostavio samo sa knjigom koja treba da
    nas vodi. Ostavio nas je sa Crkvom Svojom. Duh Sveti u Crkvi nas
    poučava, i NJegovo učenje dopunjava Sveto Pismo.
    Kako je budalasto
    verovati da je Božje puno prosvećenje prestalo čim su napisane knjige
    Novog Zaveta, i da nije delovalo do 16. veka i protestantske
    reformacije, ili, da dovedemo argument do njegovog logičkoga kraja, do
    trenutka kad sam ja sam počeo da čitam Bibliju! Ili je Duh Sveti bio u
    Crkvi tokom stoleća koja su usledila posle novozavetnog perioda, vodeći
    je, učeći i prosvećujući je u njenom razumevanju evanđelske poruke, ili
    je Crkva ostavljena kao duhovno siroče, sa pojedincima hrišćanima koji
    nezavisno tumače, uvek "nepatvoreno" propovedaju, isto Sveto Pismo na
    radikalno različite načine. Ovakav haos nikako nije volja Božja, jer
    "Bog nije Bog nereda, nego mira" (1. Kor. 14, 33). Vreme za odluku!
    Kad
    sam dotle došao, osetio sam da moram doneti odluku. Ako Crkva nije puka
    tangenta ili slučajno objašnjenje Svetog Pisma, nego delatni učesnik u
    njegovom razvoju i očuvanju, bilo je vreme da nadiđem svoje razlike u
    odnosu na nju, kao i da napustim svoje predrasude. Umesto da pokušavam
    da sudim Crkvi na osnovu svojih savremenih predrasuda, morao sam da se
    smirim i da se sjedinim sa Crkvom, koja je stvorila Novi Zavet, i da joj
    dopuštam da me vodi ka pravom razumevanju Svetog Pisma.
    Posle
    pažljivog istraživanja raznih crkvenih grupacija, konačno sam shvatio,
    nasuprot uverenju mnogih savremenih hrišćana, da Crkva koja je sazdala
    Bibliju nije mrtva. Današnja Pravoslavna Crkva ima neposredan i jasan
    istorijski kontinuitet sa Crkvom Apostola, i sačuvala je netaknutim kako
    Sveto Pismo tako i Sveto Predanje, koje nam pomaže da Pismo na pravi
    način protumačimo. Čim sam to shvatio, obratio sam se u Pravoslavlje. I
    počeo da doživljavam punotu hrišćanstva kao nikad do tada.
    Mada je
    skovao slogan, sam Luter nikada nije upražnjavao Sola Scriptura. Da
    jeste, odbacio bi Simvol vere i proveo manje vremena u pisanju raznih
    biblijskih komentara. Ta fraza se pojavila kao rezultat borbe
    reformatora protiv pridodatih čovečanskih predanja rimokatolicizma.
    Razumljivo je da su oni želeli da njihova vera zasigurno bude ono što
    odgovara biblijskim standardima. Ali izolovati Sveto Pismo od Crkve,
    negirati 1500 godina istorije, jeste nešto što slogan Sola Scriptura i
    protestantski reformatori Luter, Kalvin i kasnije Veslej uopšte nisu
    nameravali da učine.
    Onima koji dogmatski nastoje da ostanu na Sola
    Scriptura stanovištu, u procesu odbacivanja Crkve, koja ne samo da je
    sazdala Novi Zavet, nego je, vođena Svetim Duhom, takođe utvrdila koje
    knjige čine Novi Zavet, želeo bih reći sledeće: izučavajte istoriju rane
    Crkve i razvoj novozavetnog kanona. Gde je moguće, koristite izvorne
    dokumente. (Zapanjujuće je kako se neki od "najkonzervativnijih"
    biblijskih stručnjaka evangelističke Šnovoprotestantske, nap. prev.Ć
    zajednice preobražavaju u cinične i racionalističke liberale kad
    razgovaraju o ranoj istoriji Crkve!) Sebe radi, istražite šta se desilo
    sa narodom Božjim posle dvadeset osme glave Dela apostolskih.
    Ako
    istražite činjenice i objektivno sagledate šta se desilo u tim ranim
    danima, mislim da ćete otkriti isto što sam i ja sam otkrio. Život i rad
    Crkve Božje nije se zaustavio posle prvog stoleća i ponovo otpočeo u
    šesnaestom. Da je tako bilo, ne bismo ni imali novozavetne knjige, koje
    su tako drage svakom hrišćanskom verniku. Odvajanje Crkve i Biblije,
    koje preovlađuje u većem delu savremenog hrišćanskog sveta, jeste pojava
    našeg doba. Rani hrišćani nisu pravili takve veštačke podele.
    Kad
    istražite podatke, hrabro nastavite da više saznajete o istorijskoj
    Crkvi, koja je stvorila Novi Zavet, sačuvala ga i odabrala knjige koje
    će biti sastavni deo kanona. Svaki Hrišćanin sebi duguje otkrivanje
    Pravoslavne hrišćanske Crkve i razumevanje njene vitalne uloge u
    donošenju reči Božje našem sopstvenom pokolenju.
    Istoričari
    hrišćanstva načelno daju neka obaveštenja o oblikovanju kanona, mada
    nisu skloni da raspravljaju o njegovom značaju za autoritet i tumačenje
    Svetog Pisma.
    avatar
    ANDJEO82

    Posts : 5
    Join date : 02.12.2010
    Location : Smederevo-Beograd

    Re: Šta je bilo prvo: Crkva ili Novi Zavet?

    Počalji od ANDJEO82 taj Sub Jul 30, 2011 5:53 pm

    Tačno je da je Biblija nastala iz Crkve a ne Crkva iz Biblije.
    Tada sam se prvi put iznenadio. Kao što sam malopre pomenuo, znao sam da
    je apostol Pavle Sveto Pismo smatrao bogonadahnutim (2. Tim. 3, 16).
    Ali ja sam uvek smatrao da "Pismo" o kojem on tu govori, podrazumeva
    celu Bibliju, i Stari i Novi Zavet. U stvarnosti, nije bilo "Novog
    Zaveta" kada je on to izjavio. Čak je i Stari Zavet još uvek bio u
    procesu oblikovanja, jer se Jevreji još nisu bili opredelili za konačan
    spisak ili kanon starozavetnih knjiga sve do uspona hrišćanstva.
    Kako
    sam dalje učio, otkrio sam da su rani hrišćani upotrebljavali grčki
    prevod Starog Zaveta zvani Septuaginta. Ovaj prevod, koji je započet u
    Aleksandriji egipatskoj tri veka pre Hrista, sadržao je prošireni kanon
    koji je u sebe uključio izvestan broj takozvanih "devterokanonskih"
    knjiga. Mada je u početku bilo nekih rasprava oko ovih knjiga, hrišćani
    su ih najzad uključili u starozavetni kanon.
    Reagujući na uspon
    hrišćanstva, Jevreji su suzili svoj kanon, i na kraju iz njega
    isključili devterokanonske knjige, mada su ih i dalje smatrali svetima.
    Savremeni jevrejski kanon nije bio strogo utvrđen sve do trećeg veka
    posle Hrista. Zanimljivo je da tu pozniju verziju jevrejskog kanona
    Starog Zaveta većina savremenih protestanata usvaja umesto kanona ranog
    hrišćanstva.
    Kad su Apostoli živeli i poučavali, nije bilo Novog
    Zaveta, a Stari Zavet još nije bio dovršen. Koncept "Pisma" bio je mnogo
    slabije definisan nego što sam ja zamišljao.

    Šta je bilo prvo?
    Ono
    sa čime sam se najzad suočio, bilo je ključno pitanje: šta je došlo
    prvo, Crkva ili Novi Zavet? Znao sam da je ovaploćena Reč Božja, Isus
    Hristos, prizvao Apostole, a da su oni oblikovali jezgro hrišćanske
    Crkve. Znao sam da je On, večna Reč Božja, zbog toga izvor Crkve i da je
    rodio Crkvu.
    Kada je Crkva čula ovaploćenu Reč Božju i počela da
    zapisuje NJegove reči, ona je time učestvovala sa Bogom u rađanju pisane
    reči, Novoga Zaveta. Na pitanje: "Šta je bilo prvo, Crkva ili Novi
    Zavet?", odgovor je, i biblijski i istorijski, kristalno jasan.
    avatar
    ANDJEO82

    Posts : 5
    Join date : 02.12.2010
    Location : Smederevo-Beograd

    Re: Šta je bilo prvo: Crkva ili Novi Zavet?

    Počalji od ANDJEO82 taj Sub Jul 30, 2011 5:54 pm

    Neko bi mogao da se usprotivi: "Da li je uopšte od značaja šta je bilo prvo?
    Na kraju krajeva, Biblija poseduje sve što nam je potrebno za
    spasenje." Biblija je dovoljna za spasenje time što sadrži temeljni
    materijal neophodan da nas usmeri na pravi put. Sa druge strane,
    pogrešno je Bibliju smatrati samodovoljnom i samotumačivom. Podrazumeva
    se da se Biblija mora čitati i razumeti preko Božjeg prosvećenja Svetim
    Duhom.
    Duh Sveti u okviru života Crkve
    Zar nije Sâm Gospod rekao
    Svojim učenicima pred Svoje raspeće: "A kad dođe On, Duh Istine, uvešće
    vas u svaku istinu; ...i javiće vam ono što dolazi" (Jn. 16,13). Takođe
    je rekao: "...Sazidaću Crkvu Svoju, i vrata pakla neće je nadvladati"
    (Mt. 16, 18). Gospod naš nije nas ostavio samo sa knjigom koja treba da
    nas vodi. Ostavio nas je sa Crkvom Svojom. Duh Sveti u Crkvi nas
    poučava, i NJegovo učenje dopunjava Sveto Pismo.
    Kako je budalasto
    verovati da je Božje puno prosvećenje prestalo čim su napisane knjige
    Novog Zaveta, i da nije delovalo do 16. veka i protestantske
    reformacije, ili, da dovedemo argument do njegovog logičkoga kraja, do
    trenutka kad sam ja sam počeo da čitam Bibliju! Ili je Duh Sveti bio u
    Crkvi tokom stoleća koja su usledila posle novozavetnog perioda, vodeći
    je, učeći i prosvećujući je u njenom razumevanju evanđelske poruke, ili
    je Crkva ostavljena kao duhovno siroče, sa pojedincima hrišćanima koji
    nezavisno tumače, uvek "nepatvoreno" propovedaju, isto Sveto Pismo na
    radikalno različite načine. Ovakav haos nikako nije volja Božja, jer
    "Bog nije Bog nereda, nego mira" (1. Kor. 14, 33). Vreme za odluku!
    Kad
    sam dotle došao, osetio sam da moram doneti odluku. Ako Crkva nije puka
    tangenta ili slučajno objašnjenje Svetog Pisma, nego delatni učesnik u
    njegovom razvoju i očuvanju, bilo je vreme da nadiđem svoje razlike u
    odnosu na nju, kao i da napustim svoje predrasude. Umesto da pokušavam
    da sudim Crkvi na osnovu svojih savremenih predrasuda, morao sam da se
    smirim i da se sjedinim sa Crkvom, koja je stvorila Novi Zavet, i da joj
    dopuštam da me vodi ka pravom razumevanju Svetog Pisma.

    Sponsored content

    Re: Šta je bilo prvo: Crkva ili Novi Zavet?

    Počalji od Sponsored content


      Sada je Ned Nov 19, 2017 5:42 am